Pričate previše na intervjuu? Saznajte kako to može smanjiti Vaše šanse za dobijanje posla

U razgovorima za posao postoji jedno nepisano pravilo: nema mnogo vremena, a treba reći dovoljno da druga strana razume ko ste, kako razmišljate i šta zapravo znate da radite.

Kako tržište rada postaje zrelije i konkurencija jača, više nije dovoljno samo imati adekvatno iskustvo. Postaje važno i kako to iskustvo predstavljate. Ne samo šta ste radili, već koliko jasno, fokusirano i smisleno to umete da objasnite.

Tu se često pojavljuje jedan obrazac koji mnogi ne prepoznaju kod sebe – preopširnost.

Kada želja da objasnite sve zapravo zamagli suštinu

Preopširnost se obično javlja kroz dugačke odgovore, opširne uvode i digresije, tj. unošenje dodatnih informacija koje nisu neposredno povezane sa pitanjem. Kandidat započinje širim kontekstom, uvodi sporedne projekte ili detalje, dok suština odgovora dolazi tek kasnije – ili ostaje nedovoljno jasna.

Važno je naglasiti da takav način odgovaranja ne znači manjak znanja ili iskustva. Naprotiv, često se javlja kod ljudi koji imaju bogato profesionalno iskustvo i žele da ga „ispričaju kako treba“. Međutim, u razgovoru za posao, količina informacija ne znači automatski i bolju komunikaciju, naročito ako one nisu jasno povezane sa onim o čemu se razgovara u datom trenutku.

Zašto preopširnost otežava intervju

U razgovorima za posao, od kandidata se očekuje da svoje iskustvo približi kroz konkretne primere iz profesionalne prakse. Sagovornik/intervjuer pokušava da razume šta ste konkretno radili, kako razmišljate i donosite odluke, kao i kako postupate u realnim situacijama.

U tom kontekstu, preopširan odgovor:

• otežava sagledavanje suštine onoga što je kandidat radio
• razbija kontinuitet između konteksta, postupaka i ishoda
• troši vreme predviđeno za razgovor
• umanjuje jasnoću poruke koju kandidat želi da prenese.

Kada je neophodno dodatno usmeravati razgovor kako bi se došlo do ključnih informacija, razumevanje kandidata postaje složenije. Kandidati koji umeju da svoje iskustvo predstave jasnije i fokusiranije ostavljaju prednost ne zato što znaju više, već zato što se njihove uloge, odluke i doprinosi lakše razumeju. I tako dolazimo do ključne stvari: u procesu gde se više kandidata poredi, često ne prolazi onaj ko zna najviše, već onaj čiji se doprinos najlakše razume.

Šta preopširnost zapravo signalizira

Dobra vest je da preopširnost nije neka „crta ličnosti“ koju nosite zauvek. To je obrazac komunikacije.

U praksi, najčešće dolazi iz:

• potrebe da se pokrije sve kako ništa važno ne bi bilo propušteno
• želje da se pokaže širina iskustva
• nesigurnosti šta je sagovorniku zapravo važno
• navike da razmišljate naglas dok pričate
• treme i blage nervoze, zbog kojih kandidati imaju potrebu da „popune tišinu“ i kažu više nego što je potrebno.

Iako je namera često dobra, efekat je suprotan – višak informacija otežava jasno sagledavanje onoga što kandidat želi da pokaže.

Iz našeg iskustva, isti ljudi koji su preopširni na intervjuu, u drugim situacijama umeju da budu vrlo jasni i konkretni. To znači da ovaj obrazac može da se promeni, ali je to teško “dokazati” u samom intervjuu. Logika onih koji donose odluku i intervjuišu često je jednostavna: ako kandidat ne uspeva da proceni kontekst intervjua i odgovori koncizno, kako će se snaći u poslovnim situacijama za koje neće imati priliku da se pripremi? Upravo zato priprema i vežbanje konciznosti često prave razliku i daju prednost kandidatima koji umeju da budu jasni kada je to najvažnije.

Šta regruteri (i hiring manageri) zaključuju?

Kada odgovori kandidata nisu jasno strukturirani, sagovorniku može biti teško da poveže sve delove priče i izvuče ključne zaključke. Čak i kada je iskustvo relevantno, ono može ostati delimično zaklonjeno načinom na koji je predstavljeno.

Ovo se ne odnosi samo na regrutere, koji ponekad nemaju tehničku pozadinu, već i na hiring managere. Jedan naš klijent je to vrlo direktno opisao:
„Kada zamislim 1:1 razgovor sa kandidatom koji je toliko preopširan, odmah pomislim koliko će komunikacija biti zahtevna i koliko energije će mi to uzeti. U tom trenutku radije biram nekog drugog.“

U situacijama u kojima se u kratkom vremenu razgovara sa više kandidata, jasnoća i fokus dobijaju dodatnu težinu. Kandidati koji se udaljavaju od pitanja ili predugo ostaju u sporednim detaljima mogu ostaviti slabiji utisak, iako njihovo iskustvo objektivno odgovara onome što se traži.

Kako se preopširnost prevazilazi: značaj pripreme

Dobra vest je da preopširnost nije trajna osobina, već obrazac komunikacije koji može da se unapredi. Najefikasniji način za to je kvalitetna priprema za razgovor.

Priprema ne znači učenje odgovora napamet, već promišljanje sopstvenog iskustva unapred. U tome može pomoći STAR model, o kojem smo već pisali u blogu o strukturiranom bihejvioralnom intervjuu. Razmišljanje o konkretnim situacijama, sopstvenoj ulozi, donetim odlukama i postignutim rezultatima pomaže da odgovori tokom razgovora ostanu fokusirani i relevantni.

Kada kandidat ima jasno definisane primere i razume šta je u njima suštinsko, manja je verovatnoća da će skrenuti u nepotrebne detalje. Takva priprema omogućava da se kompleksno iskustvo predstavi jednostavno, bez gubitka težine.

Još jedna važna stvar je da obratite pažnju na sagovornika. Ako primetite da želi da se uključi, da postavi pitanje ili vas prekine, dozvolite to. Intervju nije monolog. Često se više postiže kroz dobar dijalog nego kroz pokušaj da se sve kaže odjednom.

Na kraju, važno je imati na umu i sledeće: da ima vremena za sve priče iz vašeg iskustva, intervju ne bi trajao sat vremena, već nekoliko dana. Zato je važno napraviti izbor i fokusirati se na ono što je u datom trenutku najrelevantnije.

Jasno i fokusirano izlaganje sopstvenog iskustva jeste profesionalna veština. Razgovor za posao nije prostor da se kaže sve, već prilika da se kaže ono što je najvažnije – jasno, sigurno i razumljivo. A iskreno, to je veština koja dobro dođe i u svakodnevnoj komunikaciji.