Moje iskustvo: Demonstracija moći tokom intervjua za posao

Situacija koju sam sam nedavno iskusila u procesu traženja posla, a o čemu sam i pre ličnog iskustva  čula ranije sa raznih strana, iz priča prijatelja i poznanika, i o čemu sam čitala kao o temi nedeljnih kolumni, psiholoških priručnika i raznoraznih blogova, inspirisala me je da napišem ovaj blog.

Radi se o fenomenu demonstracije moći, odnosno prezentovanim vrednostima kompanije tokom intervjuisanja kandidata za posao, i naposletku, o nedostatku pozitivne neposredne komunikacije. Da li možete da pretpostavite o čemu govorim?

Naime, na osnovu dobre preporuke, moj lepo skockani CV je završio na “velikom i važnom” direktorskom stolu uspešne kompanije, da bude pročitan i razmotren (nadala sam se), kako bih, možda, bila pozvana i na intervju. Na moju sreću, bila sam pozvana, i to vrlo brzo.

Bila sam jako zadovoljna što mi se ukazala takva prilika jer sam smatrala da “velik i važan” znači i sposoban, inovativan, inspirativan i sve ono što po logici stvari uz to i ide. Naoružana pozitivnim stavom, svežinom i ”dobrom energijom”, pojavila sam se desetak minuta ranije u središtu te poznate kompanije i bila zamoljena da pričekam dok Personalni asistent Direktora ne dođe po mene.

I dok sedim na dvosedu i obnavljam šta ce mi biti *key points* u razgovoru, vidim mlađu ženu, poslovno obučenu, kako mi prilazi, i nasmejem se jer shvatam da je to osoba koju čekam, ali istovremeno primećujem kako se njen izraz lica ne menja dok ide ka meni, da je vrlo strog i „zacementiran“ na tom licu. Sada je mlada dama ispred mene, ali ne govori dobar dan ili slično, niti mi se nasmejala, već me, sa nepromenjeno strogim izrazom lica pita da li sam ja Ta i Ta? Ja potvrđujem da jesam, „Dobar dan, Kako ste”, kazem, i na to dobijam samo uputstvo “ Pođite za mnom”. I ja krenem za njom. Prvi “touch point”. Svi mi znamo koliko je prvi utisak bitan, i kako je, između ostalog, važan prenosilac vrednosti kompanije i pokazatelj klime koja u njoj vlada. Moje misli podstakute ovakvom prvom interakcijom se prirodno preusmeravaju sa pozitivnog, moja očekivanja se menjaju dok idem kroz hodnik, i sada procenjujem da je ovde na ceni neka kruta strogost, “velika važnost”, a ljubaznost i neposrednost verovatno ne dele prioritetno mesto na “know how” listi. Ok.

Personalni asistent otvara vrata Direktorove kancelarije, i sada nas dve stojimo u kancelariji blizu vrata. Direktorov sto je naspram nas, tako da bi on gledao tačno u nas, tj. mene, kada bi hteo da pogleda!

Iako se čulo otvaranje vrata, i bilo je više nego evidentno da je u kancelariju neko ušao, Direktor ne podiže glavu već nastavlja da gleda u papire, čini se, i to sad traje… ja sam zbunjena, ne samo time da nas nije pogledao i pozdravio, vec i činjenicom da njegova asistentkinja ne govori ništa (u mojoj glavi treba reći nesto kao Direktore, stigla je Ta i Ta po dogovoru, ili bar Dobar dan). Asistentkinja stoji pored mene, a Direktor i dalje ne podiže pogled. Moje misli nameću ideju: važan je, testira me, ili je baš zauzet. Ne znam. Ali tako ja prva izgovaram Dobar dan! I razvučem usne u osmeh (odmereno, naravno). Iako je to Dobar dan, ispalo nekako zvučno imajuci u vidu datu situaciju.

Drugi “touch point” me ostavlja sa varijacijom utisaka. Direktor je sada zauzet i ja sam nebitna zaista u ovom momentu i nije sad zaista pravi momenat za mene i to sve… nedvosmisleno je ispred mene jako “važan” čovek (koji će iskoristiti ovakvu priliku da svoju važnost demonstrira i da testira potencijalnog “sledbenika” na određeni način), kao i utiskom da Direktor nema problem da odbaci prozaičan bonton.

Dobar dan! I odmereni osmeh. Direktor podigne glavu, potvrdi moje prisustvo, pozdravi me i prenese mi da sednem, dok njegova asistentkinja i dalje stoji i ne progovara, i odlazi nakon uputstva koje dobija, između ostalog, da meni donese vodu. Ja je pozdravljam i zahvaljujem se. Mislim da je i ona meni u tom trenutku otpozdravila.

Razgovor sa Direktorom trajao je svega par minuta. Pitao me je jedno pitanje o tome šta sam radila na prethodnom poslu, jer je to bila poznata i zvučna kompanija u regionu. Uputio me je na razgovor kod HR direktorke kompanije i ja sam tako brže bolje otišla iz njegove kancelarije. Taman kad je dolazila voda.

U ovoj instanci se situacija za mene malo popravila, jer je HR direktorka bila jedna fina starija dama koja verovatno dugo vremena radi za kompaniju, prilično formalna doduše, na momente deluje kao da “odrađuje neophodno”, ali koja je, s druge strane, sa mnom provela čitavih sat i nešto vremena, iako je na pocetku naglasila da će nam razgovor trajati 30 minuta, i sa kojom sam imala utisak da sam zaista popričala. Kada sam odlazila, HR direktorka me je ispratila do izlaza i ja sam se zahvalila “Bilo je prijatno pričati sa Vama”, što ona nije uzvratila, ali se ljubazno pozdravila. Bićemo u kontaktu.

Ovo iskustvo me je navelo na razmišljanje. Direktor je svakako hteo da se upozna sa mnom (zato što ima potrebu da nekoga nađe ili pak da bi “ispoštovao” preporuku), kako bi stekao neki utisak, i to je sasvim poželjno i očekivano. Nekada sam negde pročitala kako kada treba da demonstrirate važnost, ne treba da govorite duže od dva minuta. I to mi je odjednom ušlo u svesnost na putu nazad. Naravno, ima i mnogih drugih načina za demostraciju moći ili za brzinsko “testiranje” nečijeg karaktera (iako je ovo bilo možda previše brzinski i za najvećeg maga procene).

Moj zaključak iz ovog iskustva je da se u ovakvim situacijama treba držati svojih stavova i principa, i ne dozvoliti da nas tuđ pristup zbuni ili nam izazove neprijatnost. Dajte sebi prostora da odmerite situaciju, napregnite se da istolerišete neprijatnu tišinu i “nereagovanje”, i na kraju se potrudite da se za sebe “izborite”.

U ovakvim poslovnim okruženjima verovatno se radi o piramidalno strukturisanoj kompaniji čije vrednosti ne prioritizuju pozitivnost, otvorenost, inicijativnost, kritičnost i fleksibilnost. Moja “dobra energija”, svežina, ljubaznost, nisu naišle na prihvatanje, niti su verovatno protumačeni kao da sam dobar „fit“ za ovu kompaniju, te su mi se otvorila razna pitanja u glavi, poput ovih: Da li je u ovakvim sistemima pozitivna neposrednost pretnja nečijoj veličini ili je previše skupa, teška i nepotrebna? Da li niveliše ili smanjuje važnost i ozbiljnost? Da li predstavlja nepoštovanje autoriteta? Da li autoritet može biti ljubazan i prihvatajući? I sada bih mogla da navedem jos mnogo pitanja s tim u vezi, ali verujem da vam je jasno šta pokusavam da kažem, a pre svega i sama razumem. U svakom slučaju, pažljivo birajte radna okruženja u kojima želite da radite. Nije svaka kompanija za svakoga, bez obzira na reputaciju i spoljašnji utisak.